Nije da mi se mnogo ljudi obratilo sa ovakvim mukama na pameti, niti je procenat mladezi koja svake godine napusta skolske klupe u zelji za znanjem opsednut ovim iskonskim pitanjem, ali za one koji se mozda prisete svoje velike mature- tog kljucnog momenta kada deca krecu stopama buducih lekara, pravnika i ekonomista, i sa setom u ocima pomisle koliko bi im zivot bio lepsi i zivopisniji da nisu dozvolili da ih roditelji/skolski psiholog/stanje u drzavi/prakticnost nateraju da odustanu od svojih snova (razume se, govorimo o svim velikim ali avaj neotkrivenim talentima srpske baletske, muzicke i vajarske scene, nista manje), evo, pokusacu da dam odgovor.

Za pocetak- studira se istorija umetnosti. Ne, nije dovoljno da se njome bavite u slobodno vreme, niti da volite da idete u muzej. Nikako se ne mozete uracunati u znalce ako ste u cetvrtoj godini gimnazije isli na instant-mediteranska-kultura ekskurziju gde za sedam dana obdjete cetiri drzave i 25 gradova pa se posle hvalite kako ste bili u Barseloni i videli Gaudijev park (koga se, btw, secate samo jer ste negde pored jos mamurni od sinoc kupili deset razglednica da podelite rodbini) ili je na fejsu osvanula vasa slika kako u Veneciji od odusevljenja zevate u Svetog Marka (a u stvari zevate od muke jer pet dana vec niste posteno oka sklopili). Ako se odlucite da studirate neku profitabilniju nauku a vikendom izmedju dve serije prelistate ediciju “Veliki slikari” kupljenu na trafici za 250 dinara- zao mi je, i dalje niste istoricar umetnosti. To takodje niste ni ako svake godine posecujete Noc muzeja pa cak ni ako vam se omakne da van nje zabasate u neku slicnu instituciju u ovoj zemlji koja jos uvek radi. To sto ste culi da je Van Gog odsekao sebi uvo ne cini vas posebno dobro obavestenim, taj trac star je vise do sto godina. Oni ambiciozniji mozda ce investirati deo svojih uspesnih pravnickih plata u neku “bolju” enciklopediju umetnosti gde ce kriterijum za odabir biti sjaj papira i broj slika a gde vam uglavnom ispod svake lepo nastampane ilustracije napisu pogresno ime, ako ne slike onda bar umetnika. Histori ce vas mozda nekada zateci kako se zadrzavate gledajuci u njega dok pusta 45ominutnu emisiju o velikim umetnickim delima, ili cete znati odgovor u Slagalici na pitanje ko je naslikao “Gerniku” ali, imam vest za vas- ni to vas ne cini kompetentnim da tvrdite kako znate zasto Narodni muzej jos uvek nije otvoren (ne, to nije zato sto ‘oni tamo’ bleje u klimatizovanim kancelarijama umesto da rade (pritom- jos jedna informacija za vas- ‘oni’ nemaju klimu, sto muzej zvanicno spusta na mesto prioriteta ispod javnog pevoza (svaka cast GSP-u, o njemu cemo kasnije))). Dakle, ako su vas smorile vase sive i dosadne kancelarije i pomisljate da date otkaz i bacite se na poducavanje dece o umetnosti o kojoj sami vec toliko znate (imate osvojeno pocasno trece mesto u trci na 1000 metara sa preponama kroz Veliku galeriju Luvra (prepone su japanski turisti)) bolje nemojte- da bi se predavalo likovno u skoli ipak mora da se bude PRAVI istoricar umetnosti. Ili bar skolovani. Vi bolje kupite biljku i ne zaboravite da je zalijete. Na desktop stavite cuvenu Gerniku. Ili Moneove Lokvanje- lepsi su ;)

I sada konacno (zvuk fanfara u pozadini) odgovor na pitanje medju pitanjima, ono koje svaki pedesetohiljaditi stanovnik planete postavi sebi u nekom trenutku zivota- kako se postaje pravi istoricar umetnosti? Nazalost- skolovanjem. Ali- to nije sve!

Skolovani istoricar umetnosti moze biti svako ko je spreman da prezivi te cetiri godine besmisla bubanja napamet svih mogucih fresaka u svim mogucim crkvama na terotiroji Srbije dok se od nje jos nije otcepilo sve sto je moglo da se otcepi, sa retkim svetlim momentima kada ti se zaista otvaraju vrata umetnickog raja, kada sam nesto provalis, povezes i osetis se kao onaj Den Braunov simbolog (gde je to zanimanje jos jedna urbana legenda i ja bih jako volela da u duhu ove teme neko pametniji do mene objasni auditorijumu zeljnom znanja- kako se postaje simbolog i da li ta vrsta uspeva u nasim krajevima ili joj trebaju posebni uslovi? cime se hrani i kakva joj klima odgovara? da li se razmnozava i da li za razmnozavanje bira samo i iskljucivo druge simbologe ili postoji neka demonska simbioza simbologa i istoricara umetnosti? (i kakvo se cudovisno stvorenje stvara iz te veze?))

Ipak, pravog istoricara umetnosti ne cini samo ucenje, vec nesto vise, sto je tesko objasniti ali lako prepoznati. Simptomi se javljaju rano, jos na prvoj godini studija, uglavnom su neizlecivi i pratice vas do kraja zivota. Nekada su i uzrok smrti ali najcesce samo ubrazavaju njen dolazak koji ce ipak izazvati neka druga boljka. Dakle- ako vas zaboli glava kada gledate neki americki istorijski spektakl gde su svi heroji sa Olimpa depilirani i imaju ocupane obrve a borba je uneta kompjuterski da im znoj ne bi pokvario puder, ako osetite blagu vrtoglavicu kada se princ i princeza vencavaju u gotickoj katedrali iako bi trebalo da zive u desetom veku, a mladina zla sestra nosi haljinu krojem iz 17. veka, ako se osecate malaksalo kada vas iznevere cak i Turci pa u svojoj istorijskoj seriji svim zenama daju dekolte do pupka iako ni dan danas u Istambulu ne smete da hodate sa otkrivenim ramenima ni kao turistkinja, ako vam se povraca kada u niskobudzetnoj komediji dva lika stanu da komentarisu Rotkovu sliku i zavrse scenu zakljuckom da je bolje da odu na pivo nego da gube vreme pred tim kockama- mislim da vas hvata IU groznica. Moguci simptomi su i setanje kroz grad visko podignutog nosa jer ste poceli da primecujete fasadne ukrase, opsta tolerancija na reci tipa “paraklis”, “lanterna”, “dekorum”, opsta netolerancija na sajtove turisticke agencije gde se nekim tajnim paktom jacim od NATO-a sve one udruzuju da godinama lazu narod kako se Most Uzdaha zove tako zbog zaljubljenih parova koji su se tu ljubili (a vi lepo znate da su tuda vodili osudjenike na smrt na vesala) i psihicki nemir koji izazivaju odredjeni romani pisani sa ciljem da priblize opus nekog umetnika ili vladara sirokoj publici.

Poslednji i najtezi stadijum je najlakse prepoznati i apsolutno nemoguce leciti- to je slucaj skakanja sa stolice kada cujete da je buknuo pozar u Grckoj/Italiji/Francuskoj (jel sve u redu sa Partenonom/Koloseumom/Notr Damom!?!?) koji samo celocasovno vrsljanje po internetu moze smiriti, kada se uverite da su znamenitosti netaknute (prateci simptom je izgovaranje recenice tipa “ah, u redu je, samo su ljudi nastradali”), zatim- poteskoce u nalazenju drustva za odlazak na odmor jer se vise niko ne usudjue da kroci sa vama na bio koje mesto starije od 15 godina posto cete vi o svemu znati ponesto da kazete i necete prihvatiti to sto vas niko vise ne slusa kao sputavajucu okolnost, napadi histericnog smeha kada neko slican vama izgovori salu uporedjujuci neciji ljubavni zivot sa umetnickim radom (“ta ti je imala tipova ko Iv Klajn plavih slika”) i ne reagovanje zvanjem policije i prijavljivanjem verske sekte ako slucajno nacujete razgovor tipa: “Ja milsim da je naos Studenice posebno koncipiran da podrzi pastvu u upijanju oslikanog nevaplocenog logosa” “meni se vise dopadaju deambulatorijumi bazilika, slazem se sa opatom Sizeom da je svetlost reinkarnacija Svevisnjeg” “Opat Size je obican plagijator- Dionisije Aeropagit je prvi zapoceo koncept koncentricnih krugova i bozije milosti…” i tako dalje…

I za kraj, ako nijednom niste potrazili objasnjenje neke reci u drugom tabu na googlu, ako ste kod sebe prepoznali bar tri navedena simptoma i ako mislite da imate sta da dodate na ovo sto sam napisala- bojim se da je na meni samo da vam saopstim losu vest. Vi ste, tesko mi je ovo da izgovorim ali moram- vi ste pravi istoricar umetnosti.

Lek jos uvek nije pronadjen.