ovo nije devojka sa lulom

U autobusu, muškarci, pokupljeni iz svojih domova različitog porekla, statusa, karaktera. O ratovanju su znali ono što su naučili nekada davno u vojsci, i u školama, na obaveznim časovima opštenarodne odbrane. Poneko je možda išao u lov, pa se sa puškom osećao samo za nijasnu manje nelagodno od ostalih. Niko od njih nije se bavio ni ratom ni politikom, iako sada zvuči nemoguće da se neko tih godina nije bavio politikom. Svi su se bavili njom, ispred ekrana, ali niko nije imao ni najamnju želju da na “protivnika” baci bilo šta jače od reči. Mada se i pojam protivnika različito tumačio od doma do doma.

Na prvi pogled ništa ih nije povezivalo osim očaja i pokušaja mirenja sa situacijom, koju regrutacija vuče za sobom kao truli rep. Smena pejzaža odavala je put kojim su pošli i teme razgovora spontano su se nametnule. U narednih sat ili dva ovi muškarci, pokupljeni van svoje volje, još uvek nesposobni da poveruju gde idu i sa kojim ciljem, našli su jedinu stvar koja ih je sve povezivala. Svako od njih imao je nekog prijatelja sa druge strane. Strane kojoj su se opasno približavali.

Atmosfera je postala zagrobna, kada je pejzaž smenila slika postapokaliptičnog sveta. Napuštena sela, razbijeni prozori, rupe od metaka u malteru. Krv. Krv koja je jasno odavala da su na njenom mestu pre par dana, pre par sati, pre par minuta, tu ležala neka tela. Sva tela, jer živih nije bilo. Nije bilo životinja. Nije bilo vetra, pokreta, zvuka. Oni koji su pomislili da ulaze u Had nisu bili daleko od istine.

Nije trebalo mnogo da se shvati. Destinacija je postala čvor u grlu i pre nego što je u daljini bljesnula prva tabla. Vukovar. U to doba poznatiji kao grad iz kojeg se niko ne vraća.

Glavnokomandujući je dobio odrešene ruke. Može da uradi šta god poželi, na njemu je izbor. Ili okreni autobus, ovog trenutka.

-Ili ćemo mi to uraditi umesto tebe.

Šezdeset napunjenih pištolja spremnih za obračun sa neprijateljem bilo je upereno u cenjeno čelo glavnokomandujućeg. Vozač autobusa preuzeo je teret odluke na sebe. Bilo je malo nezgodno okrenuti u punoj brzini na otvorenom putu, ali na kraju krajeva, tim putem, u drugom pravcu, odavno niko nije prošao. Jer iz Vukovara se nije vraćalo. Ali eto, mogu da kažem da poznajem nekoga ko se vratio, ako ne iz Hada onda sa njegovih samih vrata, a tih šezdeset napunjenih pištolja spremnih za susret sa neprijateljem nikada nije ispunilo svoju dužnost. Tog dana, šezdeset nečijih prijatelja dobilo je šansu da se jednog dana ponovo sretne sa dragim ljudima koji su ostali sa druge strane.

Nije tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primer  novogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene, onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima koji su vam dragi.

 To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u tome.  (Dalje)