Nije tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primer novogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene, onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima koji su vam dragi.
To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u tome.
Moja mama je bila šampion sakupljanja novogidišnjih čestiki u ulici u kojoj je odrastala. Nekako joj je uvek polazilo za rukom da baš ona ugleda poštara, a imala je i razvijeno šesto čulo koje je znalo kada je vreme da se uzme ključ od sandučeta i strči u prizemlje, da bi se dva minuta kasnije došlo sa punim rukama koverti. U to vreme, šezdesetih, sedamdestih i osamdesetih godina, svi su pisali i dobijali čestitke, tako da one nisu bile luksuz ili hir kao danas, ali je i dalje bilo jako važno imati što različitiju, što lepšu, što bogatiju kolekciju. Moja mama je umela da se sažali nad tim čestikama i kada prodje Nova godina, kada se jelka spakuje u kutiju u špajzu. Udomljavala ih je u kutijama za cipele i čuvala ispod kreveta i brinula o njima tokom cele godine. Moja mama je išla po komšiluku da piše čestitke ljudima koji su u to vreme bili nepismeni ali ih to nije sprečavalo da pošalju pozdrave i želje rodjacima rasutim po Jugoslaviji, ili svetu. Imala je lep rukopis a i džzeparac za sličice ili, kasnije, cigarete.
Jednog leta, ne njenom voljom, povereno joj je čuvanje stada ovaca, u selu gde su živeli njeni baba i deda. Pošto se od čobanskih stvari razumela jedino u čobanski rok, mama je izgubila jednu ovcu. Kada se vratila kuci, u Beograd, zatekla je kutije za cipele prazne. Njen tata a moj deda spalio je sve čestitike, kao kaznu za izgubljenu ovcu. Najlepša, najbogatija kolekcija novogodišnjih čestiki u ulici otišla je u nepovrat.
Verujem da mama još uvek nije isplakala sve suze koje je taj čin izazvao. Možda ona jeste, ali ja dedi nikada nisam oprostila te čestitke. Jedino me teši da je računao kako će se vremenom kolekcija obnoviti. Nije mogao da zna da će slanje novogodišnjih čestitki postati običaj koji ilustruje sentimentalnu prošlost naspram moderne, urbane i napredne sadašnjosti.
