ovo nije devojka sa lulom

Kakva je veza moje porodice sa Zoranom Radmilovićem? Baš nikakva. Osim što se ljubav i poštovanje prema ovom glumcu prenosi sa kolena na koleno, kao i čuvene rečenice koje je izgovorio u onoj jedinoj snimljenoj verziji Radovana trećeg. A kažu da je svaka predstava bila drugačija, jer je svakom izvodjenju dodavao nešto novo i nešto svoje. Veza moje porodice i ovog glumca zapravo ne postoji. Ali je moja baba, Branka Golubović, deset godina radila noćne smene na kapiji prijemnog odeljenja Prve hirurške bolnice. U jednoj od tih smena doveli su Zorana Radmilovića.

Sedimo za trpezarijskim stolom, sestra Aleksandra i ja, stomaka punh pite sa mesom, i smejemo se babinim komentarima pijace, cena, i života uopste, kada odjednom pocinje kratka prica o noći kada su uneli Zoranov kofer, i njemu, koji je trčao niz hodnik za lekarom doizvajući ga dugo. Lekar se okrenuo, na kraju, i kao u nekom filmu pitao “Da li se vi plašite?”

-               - Ne, ne plašim se, samo želim da znam šta je…

Tada nisu govorili pacijentima kada je u pitanju kancer.

Kolege su ga stalno posećivale. Neretko su dolazili noću, u smene kada je radila baba, nakon odigranih predstava, da vide i pitaju kako je. Nije bilo dozovoljeno da se ulazi u bolnicu noću. Ipak, takav pacijent i takvi posetioci imali su odredjeni imunitet. Baba ih je uvek puštala, osim jednom, kada ju je Voja Brajović iznervirao nestrpljenjem i nadmenim stavom.

- Da li vi znate ko sam ja, da li gledate televiziju?

- Ne, ja ceo dan radim ovde, nemam vremena za televiziju – odgovorila mu je moja baba, iako su se upravo tada emitovali Otpisani koje je pratila cela Jugoslavija.

I svima je bilo žao Zorana, i kolegama, i posetiocima, i osoblju koje je radilo u bolnici. Čak i mojoj babi, koja ga je videla uživo samo tada, kada su ga doveli, i kada je načula deo razgovora sa lekarom. Iz priča koje slušam o ovom glumcu čini mi se da nema osobe koja ga nije makar poštovala, ako ne zaista volela.

Jedne druge noći zazvonio je telefon na babinom random stolu.

-Zoran je preminuo. Ne puštajte nikoga da udje i recite im ako budu dolazili.

Baba i danas tvrdi da je to bio najgori deo posla. Kako je spustila slušalicu na kapiji se pojavila Mira Banjac. Do tada ju je pustila, ko zna koliko puta, da protivno pravilima, udje i poseti ga noću. Sada je morala da je zaustavi. Mojoj babi je pripao zadatak da saopšti ovu vest glumici koja ga je toliko obožavala.

Baba priča da je Mira Banjac vikala njegovo ime i udarala vazduh, sebe, zid. Da je bila očajna, i da se jedva smirila. Podigla se velika buka. U roku od nekoliko minuta cela bolnica je znala – Zoran Radmilović je umro. Od tada je prošlo tačno 30 godina, a sestra i ja smo sedele za trpezarijskim stolom ne gledajuci se, znajući da ćemo obe zaplakati ako pogledamo u jedna u drugu. I trebalo bi da ovih dana odemo i u ime 30godišnjice njegove smrti odnesemo cveće na grob, jednom od naših najboljih glumaca sa kojim moja porodica nema baš nikakve veze.