Kada su devedesetih mog teču spakovali u autobus, sa jednim
koferom i mnogo municije, niko nije pitao šta ostavlja za sobom. I da li ga kod
kuće čekaju žena i sin, roditelji, prijatelji, rođaci. Doduše, niko nije pitao
ni gde idu. Idu preko, to je bilo jasno, a više informacija nije bilo dostupno.
U autobusu, muškarci, pokupljeni iz svojih domova različitog
porekla, statusa, karaktera. O ratovanju su znali ono što su naučili nekada
davno u vojsci, i u školama, na obaveznim časovima opštenarodne odbrane. Poneko
je možda išao u lov, pa se sa puškom osećao samo za nijasnu manje nelagodno od
ostalih. Niko od njih nije se bavio ni ratom ni politikom, iako sada zvuči
nemoguće da se neko tih godina nije bavio politikom. Svi su se bavili njom,
ispred ekrana, ali niko nije imao ni najamnju želju da na “protivnika” baci
bilo šta jače od reči. Mada se i pojam protivnika različito tumačio od doma do
doma.
Na prvi pogled ništa ih nije povezivalo osim očaja i pokušaja
mirenja sa situacijom, koju regrutacija vuče za sobom kao truli rep. Smena
pejzaža odavala je put kojim su pošli i teme razgovora spontano su se
nametnule. U narednih sat ili dva ovi muškarci, pokupljeni van svoje volje, još
uvek nesposobni da poveruju gde idu i sa kojim ciljem, našli su jedinu stvar
koja ih je sve povezivala. Svako od njih imao je nekog prijatelja sa druge
strane. Strane kojoj su se opasno približavali.
Atmosfera je postala zagrobna, kada je pejzaž smenila slika
postapokaliptičnog sveta. Napuštena sela, razbijeni prozori, rupe od metaka u
malteru. Krv. Krv koja je jasno odavala da su na njenom mestu pre par dana, pre
par sati, pre par minuta, tu ležala neka tela. Sva tela, jer živih nije bilo.
Nije bilo životinja. Nije bilo vetra, pokreta, zvuka. Oni koji su pomislili da
ulaze u Had nisu bili daleko od istine.
Nije trebalo mnogo da se shvati. Destinacija je postala čvor
u grlu i pre nego što je u daljini bljesnula prva tabla. Vukovar. U to doba
poznatiji kao grad iz kojeg se niko ne vraća.
Glavnokomandujući je dobio odrešene ruke. Može da uradi šta
god poželi, na njemu je izbor. Ili okreni
autobus, ovog trenutka.
-Ili ćemo mi to uraditi
umesto tebe.
Šezdeset napunjenih pištolja spremnih za obračun sa
neprijateljem bilo je upereno u cenjeno čelo glavnokomandujućeg. Vozač autobusa
preuzeo je teret odluke na sebe. Bilo je malo nezgodno okrenuti u punoj brzini
na otvorenom putu, ali na kraju krajeva, tim putem, u drugom pravcu, odavno
niko nije prošao. Jer iz Vukovara se nije vraćalo. Ali eto, mogu da kažem da
poznajem nekoga ko se vratio, ako ne iz Hada onda sa njegovih samih vrata, a
tih šezdeset napunjenih pištolja spremnih za susret sa neprijateljem nikada
nije ispunilo svoju dužnost. Tog dana, šezdeset nečijih prijatelja dobilo je šansu
da se jednog dana ponovo sretne sa dragim ljudima koji su ostali sa druge
strane.
-Posto je intervju prošao dobro, da li mogu da ti se odužim jednom kafom?
-Da li je to prijateljska kafa ?
-Kakvih još imate u ponudi ?
-Imamo kratku hoću da proverim da li
imaš devojku kafu, jednostavnu sviđaš
mi se kafu, koja nažalost mnogima zastane u grlu, groku hvala za podatke, lepo sam vaspitana pa se
odužujem, jos gorču flertujem iz
dosade, njenu podvarijantu sa dodatkom sirupa od hoću da proverim dokle mogu da idem, toplo-hladnu kombinaciju ne znam šta bih ali hajde da vidimo šta se
nudi, tajni recept našeg kafe majstora zavodim
te, kratku ali slatku kafom počinju
sve dobre stvari i tradicionalnu, običnu, prijateljsku kafu koja se služi u velikoj šolji.
-Hm, možda bih zamolila da se za mene napravi neka kombinacija kafa ne znam šta bih, ali nešto svakako bih.
Misliš da je to moguće dobiti ?
-Sigurno jeste.
Već smo tada potajno znali, biće to jedna jaka i velika kafa, koja vas dugo
drži budnim i čiji se ukus ne zaboravlja godinama.
Pre sedam godina, na ovaj dan
gledala sam predstavu Eling u
Beogradskom dramskom pozirištu. Obukla sam crne pantalone, karirane starke i
indijsku majicu, bila sam tinejdžerka buntovnik, i morala sam da izgledam
posebno dobro te večeri. Nakon predstave si me čekao ispred pozorišta. Mislila
sam da ćeš me pitati da se pomirimo, ili makar poljubiti. Čekala sam i odugovlačila,
pre nego što uđemo u gužvu i buku, ali tebi su trebala dva piva da preduzmeš nešto.
Na kraju sam poljubila ja tebe, kada smo se našli zaglavljeni u gužvi, između
dva para koja se ljube, uz pesmu Negativa, plešući , činilo mi se, beskonačno
dugo. Posle toga smo se ljubili beskonačno dugo. U stvari, ljubili smo se dok nisam morala da
krenem kući, u to vreme su mi još uvek roditelji određivali dužinu izlazaka.
Ispratio si me na stanicu, hladan vazduh me je otreznio i postala sam svesna da
sam ponovo rizikovala. Dala sam ti još jednu šansu a nisam bila sigurna ni da
li sam prebolela onu prvu. (Dalje)
U tradicionalnoj ikonografiji Istina je prikazana kao gola žena. Sa nje zastor laži
i obmane uglavnom skida figura koja predstavlja Znanje. Stići do Istine trebalo
bi da bude cilj podjednako važan stizanju do golog ženskog tela.
Zašto
se onda mnogo ljudi usteže da to uradi, ako većina nema nedostatak motivacije
da stigne do gole žene?
-Zato
što istina nije uvek lepa žena – odgovorio mi je drug, veliki ljubitelj lepote
misli i lepote tela. – Zamisli da skidaš zastor sa debele žene pune celulita.
Ko još to želi? Svako bi takvoj ženi preporučio da se ponovo uvije i pokrije
telo. Sa istinom je slična stvar, većini se ne dopada ono što vidi pa vraćaju
zastor laži i obmane nazad, kako ne bi morali da je gledaju.
Ali
to ne može biti tačno jer je Istina uvek lepa. Istina je vrhovna vrednost koja
ne podleže ukusu, ona je skala po kojoj se ostale stvari mere. Problem je u
ljudima. Navikli smo da samo odredjeni tip žene doživljavamo kao lepe, i plašimo
se da vidimo one koje se ne uklapaju u naš sud o lepoti. Navikli smo da istinu koja
ne ispunjava naša očekivanja nazivamo laži i zatrpavamo negiranjem. A istina i žena
su uvek lepe. Jedini pravi put je put ka Znanju, kako bismo mu prišli dovoljno
blizu da može da strgne taj zastor jednom zauvek sa naših očiju.
Nije
tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primernovogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva
čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i
susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući
i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate
rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično
važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene,
onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da
upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka
proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom
napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke
na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što
imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje
postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima
koji su vam dragi.
To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala
a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju
praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u
tome. (Dalje)
Pre
27 godina moda je bila veoma slična današnjoj. U leto 1988. godine, tek venčani
bračni par je otišao na medeni mesec u Rim. Ona je nosila bele espadrile,
farmerke sa dubokim strukom presečene na polovini butina, crvenu majicu sa
Snupijem, kratku i široku (danas se to zove krop-top), i Ray Ban naočare za
sunce. Slične naočare, samo veće, nosio je i on, plus krem bermude, prugastu
majicu, bele Starke i ogroman Nikon oko vrata. Pomalo smešne brade i frizure
promicale su oko njih, ali su se svi slučajni prolaznici zaustavljali na tom
jednom mestu sa čudesnom aurom – ispred fontane Di Trevi.
Legenda
kaže da se želje utisnute u novčić bačen preko ramena u vodu ove fontane uvek
ispunjavaju. Kao i da se oni koji tu učine uvek vraćaju u Rim. Turisti oduševljeni
lepotama večnog grada ne štede ni kovanice ni želje. Da li je u pitanju samo
lepota fontane, ili nešto drugo privlači ljude da baš ispred ovog mermera požele
svoje najdublje želje. Da li je Nikola Salvi znao kakav će efekat postići
njegovo delo, godinama, vekovima nakon njegove smrti? Da li je Nikola Salvi i sam
utisnuo neku duboku neispunjenu želju u nacrt i u mermer ove fontane?
Devojka
sa Snupijem stala je i bacajući novčić poželela je da dobije devojčicu sa čovekom
pored sebe.
Muškarac
sa Nikonom stao je pored nje i ne govoreći i ne pitajući šta je bila njena želja,
poželeo je da dobije devojčicu sa njom.
Dve
godine kasnije zaista su dobili devojčicu. Pet godina kasnije priznali su jedno
drugom šta su poželeli i shvatili da su podelili istu želju. Petnaest godina
kasnije saznala sam da sam ta devojčica ja.
Kakva
je veza moje porodice sa Zoranom Radmilovićem? Baš nikakva. Osim što se ljubav
i poštovanje prema ovom glumcu prenosi sa kolena na koleno, kao i čuvene rečenice
koje je izgovorio u onoj jedinoj snimljenoj verziji Radovana trećeg. A kažu da
je svaka predstava bila drugačija, jer je svakom izvodjenju dodavao nešto novo
i nešto svoje. Veza moje porodice i ovog glumca zapravo ne postoji. Ali je moja
baba, Branka Golubović, deset godina radila noćne smene na kapiji prijemnog odeljenja
Prve hirurške bolnice. U jednoj od tih smena doveli su Zorana Radmilovića.
Profesor koji
predaje avangardnu umetnost danas je, cini mi se sasvim spontano nosen pricom,
dosao do ovog poredjenja. Naime, avangarde su pokusale da demistifikuju
umetnost i da je skinu sa pijedestala gradjanske tvorevine koja podrzava takav
sistem uredjenja drustva, cak mozemo reci da ga hrani i odrzava u zivotu. Muzej
kao tvorevina prvog reda ovakvog drustva, nazivan od strane futurista i
grobljem umetnosti, institucija je protvi koje se mnogi umetnici prve polovine
20. veka bore, skoro do poslednje kapi krvi.
Ali.
Biti avangardan
nije lako. To znaci uvek biti u manjini. Meni kao pojedincu to nije tesko da
shvatim, pogotovu ako se osvrnem na svoje detinjstvo. U osnovnoj skoli su me
mrzeli (i ne, ne preterujem kada to kazem) jer sam postavljala pitanja, nosila
starke i citala “ozbiljne knjige”. Komsije me gledaju cudno kada me sretnu u
zgradi a ja nosim sako od tvida i leptir masnu u 11 ujutru- krenula na
fakultet. Neki studenti me cak gledaju cudno (a pritom idem na jedan od
najliberalnijih fakulteta u zemlji) kada na nekoj prezentaciji iskocim iz
strogog kanona akademskog i dam oduska kreativnosti. Moje drugarice prizanju da
ne bi mogle da nose zuti kaput kao ja, jer, iz nekog razloga, zuto nije boja za
kaput. Ima i onih kojima nazalost, nisam dovoljno cudna, ali on je druga
prica..(Dalje)
Lazar. Car koji
nikada zapravo nije bio car. Licnost ciju bi smrt Srbi mozda i preboleli jednog
dana, ali ciju izdaju nikada nece. Proklet bio Vuk Brankovic.
Milica. Carica i
majka koja je zrtvovala cerku udajuci je za neprijatelja, ali je pre toga
odvela kod vracare da joj unisti matericu kako ne bi mogla da radja. Da bi sin
naslednik dosao na tron. Svetica.
Milos Obilic. Sin konjusara koji se stideo spostvenog
porekla pa je iz prezimena izbacio pocetno slovo K da se ne bi prezivao
Kobilic. Veliki heroj nacije, neprevazidjen u hrabrosti i odlucnosti.
Vuk Brankovic.
Nije se pojavio na Kosovu polju jer je shvatio da bi bilo zgodno da neki
muskarac i prezivi, cisto da bi imao ko da ubuduce pravi decu. Prokletnik, zaba
mu u gace, zmija mu u nedra.
Kosovka Devojka.
Nestvarno bice preuzeto iz nordijske mitologije koje posle bitke skuplja duse
palih ratnika i salje ih u zagrobni zivot gde se formira nebeska vojska. Jos
jedna svetica koja je nahranila i napojila poluzive posle bitke.
Despot Stefan
Lazarevic. Vladar koji je dobio Beograd,
izgradio najlepse zaduzbine, pozivao najbolje umetnike u zemlju, osnovao prvi
viteski red. Pisac i filozof. Ko je on uopste, nesto nam nije poznat..?
Olivera.
Devojacko Hrebeljanovic. Udata iz politickih razloga, drznula se da se zaljubi
u muza. Kurva. Ni ona nam nije mnogo poznata.
Rade Neimar.
Najbolji umetnik ovih prostora. Cinjenica da je potpisivao svoja dela i bio
svesan uloge umetnika u stvaranju stavlja ga u isti rang sa Djotom i slikarima
rane renesanse. Ko..?
Jefimija. Prva
zena pisac na ovim prostorima. Putovala po bliskom istoku i ucestovavala u
pregovorima sa sultanom. Svercovala ikone preko granice. Mecena umetnosti.
Poznata samo zato sto je izvezla pohvalu knezu Lazaru.
Turci. Zlokobni
bezbozni dusmani koji su klali Srbe pet vekova. Ako verujemo izvorima, toliko
su bili zli i zedni pravoslavne krvi da Srbi danas ne bi trebali da postoje.
Ipak, ovo neko cita, zar ne?
…nije ni nova ni
cudna stvar. Manje poznata cinjenica, mozda i samo teorija, mada mi se vise
cini kao namerno zataskavana istina, je da je Stefan Nemanja, veliki srpski
vladar, prvi zupan, osnivac slavne dinastije, zapravo izabran medju svojom
bracom za vrhovnog vladara jer je- proterao Bogumile.
Bogumili su
verska sekta koja je tih godina bila izuzetno aktivna na prodrucju Balkana i
cija ucenja nisu odgovarala crkvenom vrhu Carigrada. Bogumili su smatrali da je
svaka vlast na zemlji data od djavola a ne od boga. Verovali su u dualizam
bozanstava, tj, da postoje i dobar i zao bog. Da je dusa plemenita i zatvorena
u materijalnosti tela, da tezi iz njega da se oslobodi. Da svestenici mogu biti
i zene i muskarci. Bili su protiv telesnog kaznjavanja. Protiv ostavljanja
priloga crkvi. Protiv crkvene hijerarhije. Govirli su da su strasni sud i
apokalipsa izmisljeni kako bi se narod strahom drzao na uzici. Opismenjavali su
zene, one su imale ista prava kao muskarci, bile su pisci, lekari, utielji,
nijedno zanimanje im nije bilo nedostupno. Bili su vegetarijanci.(Dalje)
Mudrosti koje cu
sa vama podeliti nisu moje, maznula sam ih iz knjige “Jedi, moli, voli” ali ih
ovim postavljam na sveti oltar istine, jer, cini mi se, bolje od ma koje
biblije prosvetljuju um danasnjeg coveka.
Prvo- ako mislis
da si debela odgovori na ovo pitanje- da li je ikada kada si se skinula frajer
pomsilio - fuuuuj, odvratna je, kako je samo debela! Naravno da nije- on je
srecan sto je u sobi sa golom cicom i kilograme ni ne vidi!(Dalje)
Kakva je to
glupsot da odelo ne cini coveka? Ok, shvatam izjavu ako se govori u bioloskom
smislu- coveka cini voda, tkivo, krv, limfa, i jos dosta stvari u koje se ne
razumem. Ali ako govorimo u filozofskom smislu- odelo cini coveka podjednako
koliko ga cine i misici, koza i trepavice.
Odelo nas
ponekad opisuje bolje nego sto bismo sami to uspeli. Iz pazljivog analiziranja
necije odece mozemo saznati toliko toga o njemu da kada bi covek zapravo bio
svesan ovoga ne bi trosio prosecnih 10 minuta na biranje odece pre nego sto
izadje iz kuce, vec bi pola dana u agoniji cupao kosu ne znajuci sta da obuce.
Zene nisu lude sto uvek kasne jer su se sredjivale niti govore gluposti kada
izgovore onu cuvenu “nemam sta da obucem”, one su samo svesnije ove cinjenice
od muskaraca jer drustvo stavlja pred njih vise izazova i zahteva. (Dalje)
Ona je savrsena.
Ona je lepa, ona je zgodna, ona je visoka, ona ima zategnuto telo, cistu kozu,
i bele zube. Ona je uvek nasminkana, cak i kada ide do prodavnice. Ona uvek ima
parfem. Ona uvek ima cistu kosu, isfeniranu. Ona nikada nije vidjena u
trenerci. Ona hoda na stiklama kao po oblacima, nikada se nije spotakla. Ona
nosi samo firmranu odecu. Ona nikada nije farbala kosu, da je ne bi unistila.
Ona ne kupuje kod kineza. Ona ne jede majonez. Ona ne pije sok, cula je da
goji. Ona zapravo ne unosi u sebe citav niz namirnica, jer goje. Ona jede
lanene plocice i pije jogurt sa zitaricama. Ona nikada nije uzela dim cigarete.
Ona ne pije alkohol, samo Evian vodu. Ona se smeje kao andjeo. Ona zaustavlja
saobracaj dok prelazi ulicu. Ona uvek ima po nekoliko udvaraca na listi
cekanja. Ona ne mora da ceka da bude odabrana, ona bira. Ona osmehom dobija
sve. Ona je vredna, stalozena i odgovorna. Ona nikada ne kasni. Ona uvek ima
para, jer stedi. Ona nikada ne ogovara, ne place u javnosti, ne povisuje ton.
Ona uvek zna koliko ima sati. Ona ce uvek ljubazno odgovoriti na svako vase
pitanje. Ona daje novac prosjacima.
Kazu da savrsen
sistem ili savrsen zivot ne postoje. Narvno da postoje, samo niko nije spreman
da podnese njihove uslove. Savrsen sistem je kao savrseno geometrijsko telo.
Lopta, oduvek smatrana najbozanskijim telom, ista sa svih strana, glatka, bez
uglova i coskova, jednaka u svakoj svojoj tacki… Najteza za nacrtati, telo
kojem sva ostala tela teze… (Dalje)
