Grci ne idu na plazu kao mi, Srbi. Njihov odlazak je pravi riutal koji nista, pa ni pad meteora, ne bi mogao da ubrza. Slican stav imaju i prema donosenju kusura u kaficu ali to je van ove teme.
Grci na plazu dolaze u etapama. Bude se kasnije od turista i nisu opstednuti trkom u devet ujutru da nece iskoristiti svaki zrak sunca ili da ce im neko ukrasti lezaljku. Ne moraju ni da se pozicioniraju pod posebnim uglom kako bi se osuncali a ne izgoreli, da iI voda i tus budu dovoljno blizu da im put do istih ne ozledi nezna stopala po vrelom pesku ali i dovoljno daleko da ih buka od oba ne uznemirava u postizanju meditativnog mira prilikom ispijanja frapea (koji, isto, ne locu u nenormalnim kolicinam kao turisti). Ne smetaju im ni drugi turisti iz Srbije jer ih ne razmeju sta govore (“mamoooo, kude su mi papuuuce”) a i, ruku na srce- glasniji su. Ne moraju svoju malu decu da mole da udju u vodu a stariju da izadju, ne moraju da se mazu razlicitim kremama zastitnog faktora plus beskonacno sve dok ne postignu izgled sneska belica, niti da narucuju pice rukama i nogama oponasajuci cedjenje pomorandze. Grci ne nose na plazu peskir sa slikom novcanice od 500 eura, vec neki obicni, sa cveticima, prvi koji su nasli u kupatilu. Iako su sporiji na putu od kuce do plaze, Grci ne provode deset dana pre tog poduhvata da se spakuju za plazu. (Dalje)
