Profesor koji predaje avangardnu umetnost danas je, cini mi se sasvim spontano nosen pricom, dosao do ovog poredjenja. Naime, avangarde su pokusale da demistifikuju umetnost i da je skinu sa pijedestala gradjanske tvorevine koja podrzava takav sistem uredjenja drustva, cak mozemo reci da ga hrani i odrzava u zivotu. Muzej kao tvorevina prvog reda ovakvog drustva, nazivan od strane futurista i grobljem umetnosti, institucija je protvi koje se mnogi umetnici prve polovine 20. veka bore, skoro do poslednje kapi krvi.
Ali.
Biti avangardan nije lako. To znaci uvek biti u manjini. Meni kao pojedincu to nije tesko da shvatim, pogotovu ako se osvrnem na svoje detinjstvo. U osnovnoj skoli su me mrzeli (i ne, ne preterujem kada to kazem) jer sam postavljala pitanja, nosila starke i citala “ozbiljne knjige”. Komsije me gledaju cudno kada me sretnu u zgradi a ja nosim sako od tvida i leptir masnu u 11 ujutru- krenula na fakultet. Neki studenti me cak gledaju cudno (a pritom idem na jedan od najliberalnijih fakulteta u zemlji) kada na nekoj prezentaciji iskocim iz strogog kanona akademskog i dam oduska kreativnosti. Moje drugarice prizanju da ne bi mogle da nose zuti kaput kao ja, jer, iz nekog razloga, zuto nije boja za kaput. Ima i onih kojima nazalost, nisam dovoljno cudna, ali on je druga prica.. (Dalje)
