Danas je 27. mart, sasvim običan dan.
Pre sedam godina, na ovaj dan gledala sam predstavu Eling u Beogradskom dramskom pozirištu. Obukla sam crne pantalone, karirane starke i indijsku majicu, bila sam tinejdžerka buntovnik, i morala sam da izgledam posebno dobro te večeri. Nakon predstave si me čekao ispred pozorišta. Mislila sam da ćeš me pitati da se pomirimo, ili makar poljubiti. Čekala sam i odugovlačila, pre nego što uđemo u gužvu i buku, ali tebi su trebala dva piva da preduzmeš nešto. Na kraju sam poljubila ja tebe, kada smo se našli zaglavljeni u gužvi, između dva para koja se ljube, uz pesmu Negativa, plešući , činilo mi se, beskonačno dugo. Posle toga smo se ljubili beskonačno dugo. U stvari, ljubili smo se dok nisam morala da krenem kući, u to vreme su mi još uvek roditelji određivali dužinu izlazaka. Ispratio si me na stanicu, hladan vazduh me je otreznio i postala sam svesna da sam ponovo rizikovala. Dala sam ti još jednu šansu a nisam bila sigurna ni da li sam prebolela onu prvu. (Dalje)
