Nije tačno da su sve dobre stvari skupe, ilegalne ili da goje. Uzmimo na primer novogodišnje čestitke. Postoji neka neobjašnjiva čarolija u činu otvaranja poštanskog sandučeta par dana pred Novu godinu i susreta sa mnoštvom koverata koje nisu računi ili reklame. Odnesete koverte kući i okrećete ih da biste videli da li se pošiljalac potpisao, a ako nije proučavate rukopise i pečate kako biste otkrili iz kog grada stižu. Postoji nešto neobično važno u odluci koju kovertu ćete prvu otvoriti, ako ste štreber poput mene, onda pravim starinskim otvaračem za pisma, koji nažalost retko imate prilike da upotrebite. Postoji nešto šareno, i svetlucavo, i iskreno i toplo, kada čestitka proviri iz koverte, i kada znate da je nekome dovoljno stalo do vas da rukom napiše nekoliko reči, i da ode do pošte kako bi je posalo. Kada poredjate čestitke na prozor, ispod jelke, na sto, na frizider, i kada osetite radost i ponos što imate svoje divne prijatelje a familija vas još uvek ne mrzi sasvim. Takodje postoji i nesto neobično lepo u činu biranja, pisanja i slanja čestitki svim ljudima koji su vam dragi.
To je čarolija o kojoj mi je mama često pričala a koju danas ljudi sve više uskraćuju sebi. Nema ničeg lošeg u čestitanju praznika putem društvenih mreža. Ali složićete se, nema ni ničeg čarobnog u tome. (Dalje)
