Pre 27 godina moda je bila veoma slična današnjoj. U leto 1988. godine, tek venčani bračni par je otišao na medeni mesec u Rim. Ona je nosila bele espadrile, farmerke sa dubokim strukom presečene na polovini butina, crvenu majicu sa Snupijem, kratku i široku (danas se to zove krop-top), i Ray Ban naočare za sunce. Slične naočare, samo veće, nosio je i on, plus krem bermude, prugastu majicu, bele Starke i ogroman Nikon oko vrata. Pomalo smešne brade i frizure promicale su oko njih, ali su se svi slučajni prolaznici zaustavljali na tom jednom mestu sa čudesnom aurom – ispred fontane Di Trevi.
Legenda kaže da se želje utisnute u novčić bačen preko ramena u vodu ove fontane uvek ispunjavaju. Kao i da se oni koji tu učine uvek vraćaju u Rim. Turisti oduševljeni lepotama večnog grada ne štede ni kovanice ni želje. Da li je u pitanju samo lepota fontane, ili nešto drugo privlači ljude da baš ispred ovog mermera požele svoje najdublje želje. Da li je Nikola Salvi znao kakav će efekat postići njegovo delo, godinama, vekovima nakon njegove smrti? Da li je Nikola Salvi i sam utisnuo neku duboku neispunjenu želju u nacrt i u mermer ove fontane?
Devojka sa Snupijem stala je i bacajući novčić poželela je da dobije devojčicu sa čovekom pored sebe.
Muškarac sa Nikonom stao je pored nje i ne govoreći i ne pitajući šta je bila njena želja, poželeo je da dobije devojčicu sa njom.
Dve godine kasnije zaista su dobili devojčicu. Pet godina kasnije priznali su jedno drugom šta su poželeli i shvatili da su podelili istu želju. Petnaest godina kasnije saznala sam da sam ta devojčica ja.
